Безбедносно-информативна агенцијаSecurity Information Agency

Средњевековна Србија

Државно устројство средњевековне Србије било је регулисано обичајним законима, хрисовуљама (повељама), као и преводима византијских грађанских и црквених закона. Прве познате писане повеље српске средњевековне државе датирају из XII века.

Најпознатији писани извор који се односи на развој безбедносно-обавештајних структура на територији средњевековне Србије датира из периода владавине цара Стефана Душана Немањића (око 1308. до 1355. године). Тада је усвојен "Закон благовернога цара Стефана", тзв. Душанов законик, као најзначајнији правни акт тог времена, који има важно место у историјском развоју српског права, организацији државе и регулисању друштвених односа.

Први део овог законика (до 135. члана) донет је на државном сабору у Скопљу, на Спасовдан 21. маја 1349. године. Други део (до 201. члана) кодификован је на државном сабору у Серу 1354. године, у облику новела.

Према Душановом законику, један од главних носилаца послова који би се данас могли поистоветити са полицијским и безбедносно-обавештајним пословима био је кефалија (ћефалија, кепалија). Кефалија је био градски поглавар, управник жупе и кнез у граду, a обављао je војне и цивилне послове. Са својим помоћницима, одржавао је ред и поредак, обезбеђивао поштовање закона, издавао наредбе у вези са одржавањем реда, принудно извршавао судске одлуке, постављао страже на путевима у циљу безбедности путника, штитио имовину, водио истраге и утврђивао чињенично стање, хапсио и затварао осумњичене у циљу њихове предаје суду, а понекад их и лично кажњавао. За све прекршаје којима се нарушава успостављени поредак и ремети мир, кефалија је имао право да изриче казне.

У оквиру војних и мешовитих војно-полицијских надлежности, кефалија се старао о одржавању градских утврђења, а у случају ратне опасности одређивао је општу обавезу за све житеље – обавезу чувања, стражарења у градовима и на друмовима ("градобљуденије"), која је неспорно била једна од значајнијих одбрамбених и безбедносних мера.

У време цара Душана постојао је развијен систем обавештајног деловања, у првом реду преко властеле у пограничним областима (властелини крајишници), али и преко ухода (уходе су одиграле пресудну улогу у бици на Велбужду 1330. године и детаљно су испитале распоред снага турске војске у Косовском боју 1389. године). У то време, велики значај придаван је и борби против непријатељских ухода (контрашпијунажи).