Безбедносно-информативна агенцијаSecurity Information Agency

Од Првог српског устанка 1804. године до образовања Одељења за поверљиве полицијске послове 1899. године

У току Првог српског устанка (1804-1813.), цивилна безбедноснo-обавештајна делатност није била посебно институционално организована, а обављала се у склопу војно-управне службе устаничке Србије.

Одржавање поретка устаничке власти састојало се у спречавању напада на органе власти, физичком обезбеђивању Правитељствујушчег совјета, Карађорђа и појединих истакнутих старешина, смиривању унутрашњих буна и немира.

Прва зграда Министарства унутрашњих послова (1862)

Сузбијање шпијунаже у корист Турске и других земаља (Аустрије, Русије и једно време Француске) представљало је далеко већи изазов за војне и полицијске органе устаничке државе. На мети устаничких власти били су убачени турски шпијуни и Срби који су Турцима достављали информације.

Правитељствујушчи совјет је 1808. године издао наредбу да се из Београда и других градова Србије превентивно протерају сва "празноодајућа" лица која би могла да се баве шпијунажом у корист непријатеља, док су према Уредби из 1809. године полицијске и судске власти имале да "особито пазе на зле људе као на аидуке, шпионе и проче". Такође, Совјет је почетком јула 1810. године издао наредбу да се преписка из Србије води искључиво на српском језику и да се прегледа пре предаје "на скелу", тј. пре упућивања у друге земље.

Први документ из времена Карађорђа који је представљао предлог за развој цивилних обавештајно-безбедносних активности био је "Начертаније устројства полицајне власти у Београду и по том прочим мјестима Отечества", од 8. марта 1811. године. У овом документу по први пут се раздвајају послови полиције и послови војске (члан 1.). Успостављена је и функција "начелника полиције" (полицајмајстор), који је био одговоран Попечитељству внутрених дела, а њему су били подређени "ликтори" – помоћници за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу (члан 4.).

Наиме, прво "Попечитељство внутрених дела" образовано је јануара 1811. године, у склопу новог Правитељствујушчег совјета. За првог министра (попечитеља) постављен је Јаков Ненадовић. Образовање овог министарства имало је велики значај за развој безбедносне и обавештајне функције, али и органа за њихово спровођење. Поред поштовања законитости рада државних органа, бављења "внутреним делима", под којима се подразумевала безбедност житеља и имовине и прикупљање пореза, сузбијања хајдучије, контрола путева и прелаза, јавног реда и мира, у надлежности министра били су и цивилни безбедносно-обавештајни послови.

Шифровани телеграм
(12. децембар 1882.)

Кнез Милош Обреновић, у периоду своје прве владавине (1815-1839.), посвећивао је велику пажњу организацији безбедносно-обавештајних активности, које су се спроводиле у два правца: први је имао за циљ обезбеђивање кнежевске власти од унутрашњих преврата, буна и завера, турске војне агресије на Србију и уплитања Русије и Аустрије у унутрашње ствари Србије; други је био усмерен на ред и поредак у земљи, односно контролу рада административних установа, однос органа власти према народу, контролу животног стандарда и кретања вредности новца на пијацама, преглед рада санитарних установа и друго.

У Милошево време, безбедносно-обавештајни органи били су ангажовани и на пословима тајне набавке оружја и ратне опреме из иностранства, заштите од одавања државних тајни, прикупљању политичко-дипломатских обавештења, откривању дезинформација о Србији и кнезу, као и каналисању иностраног политичког мишљења према стварним потребама Милошеве политике.

У време борбе Срба за успостављање националне аутономије, прикупљање тајних података и обавештења вршило се усменим казивањем очевидаца и плаћеника, писменим доставама и путем лозинки.

Стицањем аутономије (1830.) дошло је до ширег организовања политичке обавештајне делатности у Србији. У циљу заштите безбедности кнегиње Љубице, 1830. године је основана "Управа вароши Београда". Дана 2. априла 1831. године, кнез Милош је донео Уредбу о установљавању "Тајне полиције за политичке послове" у оквиру београдске полиције.

Државна управа у Кнежевини Србији уређена је доношењем "Устројенија централне државне управе" 10. марта 1862. године, која је важна и за даљи развој безбедносно-обавештајних активности. У надлежност Министарства унутрашњих дела спадала је "брига о поретку, миру, сигурности лица и имања у земљи, надзор над јавним местима, штампом, журналистиком и над рђавим људима и друштвима".

Србија је постала независна држава након Берлинског конгреса (1878.). По стицању независности, кнез Милан је 1882. године спровео реформе које су се односиле на војску и органе јавне безбедности.