Istorijat BIA

Od Prvog srpskog ustanka 1804. godine do obrazovanja Odeljenja za poverljive policijske poslove 1899. godine

U toku Prvog srpskog ustanka (1804-1813.), civilna bezbednosno-obaveštajna delatnost nije bila posebno institucionalno organizovana, a obavljala se u sklopu vojno-upravne službe ustaničke Srbije.

Održavanje poretka ustaničke vlasti sastojalo se u sprečavanju napada na organe vlasti, fizičkom obezbeđivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, Karađorđa i pojedinih istaknutih starešina, smirivanju unutrašnjih buna i nemira.

Suzbijanje špijunaže u korist Turske i drugih zemalja (Austrije, Rusije i jedno vreme Francuske) predstavljalo je daleko veći izazov za vojne i policijske organe ustaničke države. Na meti ustaničkih vlasti bili su ubačeni turski špijuni i Srbi koji su Turcima dostavljali informacije.

Praviteljstvujušči sovjet je 1808. godine izdao naredbu da se iz Beograda i drugih gradova Srbije preventivno proteraju sva "praznoodajuća" lica koja bi mogla da se bave špijunažom u korist neprijatelja, dok su prema Uredbi iz 1809. godine policijske i sudske vlasti imale da "osobito paze na zle ljude kao na aiduke, špione i proče". Takođe, Sovjet je početkom jula 1810. godine izdao naredbu da se prepiska iz Srbije vodi isključivo na srpskom jeziku i da se pregleda pre predaje "na skelu", tj. pre upućivanja u druge zemlje.

Prvi dokument iz vremena Karađorđa koji je predstavljao predlog za razvoj civilnih obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti bio je "Načertanije ustrojstva policajne vlasti u Beogradu i po tom pročim mjestima Otečestva", od 8. marta 1811. godine. U ovom dokumentu po prvi put se razdvajaju poslovi policije i poslovi vojske (član 1.). Uspostavljena je i funkcija "načelnika policije" (policajmajstor), koji je bio odgovoran Popečiteljstvu vnutrenih dela, a njemu su bili podređeni "liktori" – pomoćnici za unutrašnju, spoljašnju i poverljivu službu (član 4.).

Naime, prvo "Popečiteljstvo vnutrenih dela" obrazovano je januara 1811. godine, u sklopu novog Praviteljstvujuščeg sovjeta. Za prvog ministra (popečitelja) postavljen je Jakov Nenadović. Obrazovanje ovog ministarstva imalo je veliki značaj za razvoj bezbednosne i obaveštajne funkcije, ali i organa za njihovo sprovođenje. Pored poštovanja zakonitosti rada državnih organa, bavljenja "vnutrenim delima", pod kojima se podrazumevala bezbednost žitelja i imovine i prikupljanje poreza, suzbijanja hajdučije, kontrola puteva i prelaza, javnog reda i mira, u nadležnosti ministra bili su i civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi.

Knez Miloš Obrenović, u periodu svoje prve vladavine (1815-1839.), posvećivao je veliku pažnju organizaciji bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti, koje su se sprovodile u dva pravca: prvi je imao za cilj obezbeđivanje kneževske vlasti od unutrašnjih prevrata, buna i zavera, turske vojne agresije na Srbiju i uplitanja Rusije i Austrije u unutrašnje stvari Srbije; drugi je bio usmeren na red i poredak u zemlji, odnosno kontrolu rada administrativnih ustanova, odnos organa vlasti prema narodu, kontrolu životnog standarda i kretanja vrednosti novca na pijacama, pregled rada sanitarnih ustanova i drugo.

U Miloševo vreme, bezbednosno-obaveštajni organi bili su angažovani i na poslovima tajne nabavke oružja i ratne opreme iz inostranstva, zaštite od odavanja državnih tajni, prikupljanju političko-diplomatskih obaveštenja, otkrivanju dezinformacija o Srbiji i knezu, kao i kanalisanju inostranog političkog mišljenja prema stvarnim potrebama Miloševe politike.

U vreme borbe Srba za uspostavljanje nacionalne autonomije, prikupljanje tajnih podataka i obaveštenja vršilo se usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki.

Sticanjem autonomije (1830.) došlo je do šireg organizovanja političke obaveštajne delatnosti u Srbiji. U cilju zaštite bezbednosti kneginje Ljubice, 1830. godine je osnovana "Uprava varoši Beograda". Dana 2. aprila 1831. godine, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju "Tajne policije za političke poslove" u okviru beogradske policije.

Državna uprava u Kneževini Srbiji uređena je donošenjem "Ustrojenija centralne državne uprave" 10. marta 1862. godine, koja je važna i za dalji razvoj bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti. U nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela spadala je "briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima".

Srbija je postala nezavisna država nakon Berlinskog kongresa (1878. godine). Po sticanju nezavisnosti, knez Milan je 1882. godine sproveo reforme koje su se odnosile na vojsku i organe javne bezbednosti.

Od obrazovanja Odeljenja za poverljive policijske poslove 1899. godine do kraja Prvog svetskog rata 1918. godine

U Srbiji su civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi prvi put institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave ("Srpske novine – Službeni dnevnik Kraljevine Srbije", broj 227 od 8/20. oktobra 1899. godine). Ovim zakonom, koji je usvojen 5/17. oktobra 1899. godine na zasedanju Narodne skupštine održane u Nišu, u okviru Ministarstva unutrašnjih dela formirano je Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom "da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti".

Delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao je obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i dr.

Za prvog načelnika 11/23. oktobra 1899. godine imenovan je Jovan S. Milovanović, osnivač srpske stenografije, bivši predsednik Trgovačkog suda i član Apelacionog suda u penziji.

Odeljenje za poverljive policijske poslove organizovano je po ugledu na tajne policije Francuske i Austro-Ugarske, a zakonom je bilo propisano da Odeljenje, pored načelnika, ima sekretara i niže službenike, kao i zasebnu arhivu u kojoj su se, "pod naročitim nadzorom i staranjem načelnika", čuvali "svi akti poverljive prirode". Dužnost prvog sekretara ovog odeljenja obavljao je Milan M. Đorđević.

Ukazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi Odeljenja za poverljive policijske poslove 1900. godine prešli su u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Uvažavajući značaj prvog zakonskog uređivanja civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova u Srbiji, Bezbednosno-informativna agencija obeležava 17. oktobar kao svoj dan.

Period između dva svetska rata (1918-1941.)

Nakon završetka Prvog svetskog rata i stvaranja nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na osnovu Uredbe o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih dela od 8. maja 1919. godine, Odeljenje za javnu bezbednost Ministarstva unutrašnjih dela bilo je zaduženo i za obavljanje civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova.

Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 23. decembra 1920. godine, obrazovano je Odeljenje za državnu zaštitu. Prema ovom rešenju, zadatak Odeljenja bio je da "prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu sviju lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protivu integriteta naše zemlje, koji vrše propagandističku akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi".

Odeljenje za državnu zaštitu, na osnovu Pravilnika o radu, donetog 10. januara 1921. godine, organizaciono je podeljeno na 4 odseka, sa ukupno 27 pododseka – referata.

Prvi odsek se sastojao od 5 pododseka: 1. Sekretarijat, 2. Arhiva, 3. Registratura, 4. Pasoši i kretanje putnika i 5. Novinarski pododsek.

Drugi odsek je podeljen na 6 pododseka: 1. Komunisti i anarhisti, 2. Sumnjivi Rusi, 3. Agencije za iseljavanje, 4. Kontrola stranaca, 5. Udruženje i klubovi i 6. Strana predstavništva.

Treći odsek se delio na 9 pododseka: 1. Talijanska propaganda, 2. Austrijska i nemačka propaganda, 3. Mađarska propaganda, 4. Rumunska propaganda, 5. Ostali sumnjivi stranci, 6. Sumnjivi građani Hrvatske i Slavonije, 7. Sumnjivi građani Slovenačke, 8. Sumnjivi građani Vojvodine i 9. Sumnjivi građani Dalmacije.

Četvrti odsek je imao 7 pododseka: 1. Bugarska propaganda, 2. Arnautska propaganda, 3. Muslimanska propaganda, 4. Grčka propaganda, 5. Sumnjivi građani iz Srbije, 6. Sumnjivi građani iz Bosne i 7. Sumnjivi građani iz Crne Gore.

Delokrug rada Odeljenja državne zaštite detaljno je regulisan donošenjem Uputa za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže od 26. novembra 1923. godine. Ovim aktom utvrđena je nadležnost Odeljenja za obaveštajne i kontraobaveštajne policijske poslove, kontrolu, bezbednost i vođenje evidencije o strancima, regulisanje pitanja iseljenika i repatrijaciju, poslove suzbijanja antidržavne propagande, kontrolu stranih vojnih begunaca, nadzor i kontrolu rada udruženja i održavanja zborova i manifestacija i druge poslove, o čemu je vođena i odgovarajuća evidencija. Takođe, Odeljenje je imalo obavezu pripreme novih zakonskih predloga čiji bi osnovni cilj bio zaštita države.

Nakon ukidanja Vidovdanskog ustava i raspuštanja parlamenta 6. januara 1929. godine, te formiranja vlade na čelu sa Petrom Živkovićem, usledilo je donošenje čitavog niza zakona i uredbi o reformi državne administracije.

Zakonom o unutrašnjoj upravi od 19. juna 1929. godine i Uredbom o uređenju Ministarstva unutrašnjih poslova od 25. jula 1929. godine, Odeljenje za državnu zaštitu postalo je Prvo odeljenje u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Odeljenje je organizaciono podeljeno na 2 odseka (Prvi odsek – za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i Drugi odsek – za suzbijanje spoljašnje antidržavne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i 3 referata (Referat za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Administrativni referat i Referat za štampu).

Odeljenje za državnu zaštitu bilo je na ovaj način organizovano sve do okupacije Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine.

Drugi svetski rat (1941. - 1945.)

Nakon aprilskog rata i potpisivanja kapitulacije 17. aprila 1941. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije nastavilo je da deluje u okviru Vlade u emigraciji.

Obaveštajna služba izbegličke vlade nastavila je rad u okviru izaslanstava u savezničkim i neutralnim zemljama, koje im nisu otkazale gostoprimstvo. Rad je bio usmeren na održavanje veze sa zemljom i dostavljanje novčane pomoći Pokretu Draže Mihailovića, kao i na sprovođenje obaveštajnih aktivnosti prema poslanstvu samozvane Nezavisne Države Hrvatske u Madridu.

Jedan od organizatora obaveštajne službe Vlade u emigraciji bio je Vladeta Milićević, koji je od avgusta 1943. godine do maja 1944. godine obavljao i dužnost ministra unutrašnjih poslova. On je nakon rata nastavio da se bavi obaveštajnim aktivnostima u korist kralja Petra II Karađorđevića, da bi se 1966. godine vratio iz emigracije u zemlju.

O samog početka Drugog svetskog rata i formiranja partizanskog pokreta, osnovani su narodnooslobodilački odbori (NOO), kao upravna tela u okviru kojih su postojali i organi zaduženi za red i bezbednost na određenim teritorijama. Na savetovanju u Stolicama kod Krupnja 26. septembra 1941. godine, stvorene su prve obaveštajne i kontraobaveštajne službe, utvrđen je sistem organizacije i veza ovih organa, a krajem oktobra 1941. godine imenovani su prvi obaveštajni (informativni) oficiri u štabovima partizanskih odreda.

Sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu je pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda, sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja).

Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

Beogradskim sporazumom, koji su potpisali Josip Broz Tito i predsednik Kraljevske vlade Ivan Šubašić, 1. novembra 1944. godine, priznat je međunarodnopravni kontinuitet Jugoslavije. Ukazom kraljevskih namesnika, a na predlog Predsedništva AVNOJ, 7. marta 1945. godine formirana je nova zajednička vlada – Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije.

Period od 1945. do 2002. godine

Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) organizovano je 13. maja 1944. godine kao centralna kontraobaveštajna i obaveštajna služba pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na vojnom principu. Operativnu jedinicu OZN predstavljao je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je formiran 15. avgusta 1944. godine.

Delokrug rada OZN obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN je bio organizaciono podeljen na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine).

Odeljenje za zaštitu naroda za Srbiju osnovano je juna 1944. godine, a avgusta iste godine obrazovana su i odeljenja za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Takođe, oktobra 1944. godine formirano je posebno odeljenje OZN za grad Beograd, koje je bilo direktno podređeno OZN u Ministarstvu narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije.

Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) 31. januara 1946. godine, izvršena je reorganizacija organa vlasti i državne uprave, na osnovu koje je deo OZN prešao iz Ministarstva narodne odbrane u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.

Na kraju tog procesa, marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN, kao i delova IV odseka OZN (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB).

UDB je bio striktno centralizovano organizovan i obuhvatao je: UDB u MUP FNRJ, organe UDB na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB za srezove. Pripadnicima UDB su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

Delokrug rada UDB obuhvatao je "organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu".

UDB je organizaciono bio podeljen na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Posle Brionskog plenuma, jula 1966. godine, izvršena je reorganizacija UDB. Donošenjem Osnovnog zakona o unutrašnjim poslovima, formirana je Služba državne bezbednosti (SDB) u okviru Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP). Poslovi državne bezbednosti su decentralizovani i preneti na novoformirane republičke i pokrajinske službe državne bezbednosti, koje su pripadale republičkim, odnosno pokrajinskim sekretarijatima unutrašnjih poslova, a SSUP je njihov rad usmeravao, koordinirao i usklađivao.

Nakon raspada SFRJ, u Republici Srbiji je u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, aprila 1992. godine, formiran Resor državne bezbednosti Republike Srbije, na osnovu Zakona o unutrašnjim poslovima i Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama iz 1991. godine.

Resor državne bezbednosti je prestao sa radom 2002. godine, donošenjem Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Bezbednosno-informativna agencija

Nakon političkih promena i konstituisanja nove Vlade Republike Srbije, krajem februara 2001. godine, pored personalnih dolazi i do organizacionih promena u strukturi Resora državne bezbednosti. Novoustrojenim Pravilnikom izvršene su određene izmene i dopune dotadašnje organizacije i sistematizacije radnih mesta i formirane nove organizacione celine. Nova organizacija, uz manje izmene, zadržana je do sredine 2002. godine i donošenja Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Kao rezultat novih društveno-političkih okolnosti, promenjene prirode bezbednosnih izazova, rizika i pretnji i novih standarda u organizovanju obavljanja bezbednosno-obaveštajnih poslova, 2002. godine ustanovljena je Bezbednosno-informativna agencija Republike Srbije.

Njeno formiranje prepoznato je kao organizaciono i institucionalno rešenje koje u datom trenutku najbolje zadovoljava bezbednosne potrebe srpskog društva, uzimajući u obzir izražene pretnje bezbednosti i raspoložive kadrovske i materijalne resurse.

U međuvremenu, ova nacionalna, civilna služba bezbednosti potvrdila se kao ključni akter odbrane vitalnih nacionalnih interesa zbog svoje prioritetno preventivne uloge – rano prepoznavanje indikatora ugrožavanja i proaktivno delovanje u cilju njihovog sprečavanja, otklanjanja ili ublažavanja.

U vođenju kadrovske politike, projektujući poželjan profil pripadnika nacionalne službe bezbednosti Republike Srbije u prvoj polovini XXI veka, pored nekih „vanvremenskih” kvaliteta i osobina, kao što je rodoljublje i profesionalizam, Agencija afirmiše i neke nove vrednosti, neophodne za uspešno obavljanje poslova iz njenog delokruga uključujući visoke intelektualne sposobnosti i spremnost za učenje i usvajanje novih znanja i veština.