Историјат БИА

Од Првог српског устанка 1804. године до образовања Одељења за поверљиве полицијске послове 1899. године

У току Првог српског устанка (1804-1813.), цивилна безбедноснo-обавештајна делатност није била посебно институционално организована, а обављала се у склопу војно-управне службе устаничке Србије.

Одржавање поретка устаничке власти састојало се у спречавању напада на органе власти, физичком обезбеђивању Правитељствујушчег совјета, Карађорђа и појединих истакнутих старешина, смиривању унутрашњих буна и немира.

Сузбијање шпијунаже у корист Турске и других земаља (Аустрије, Русије и једно време Француске) представљало је далеко већи изазов за војне и полицијске органе устаничке државе. На мети устаничких власти били су убачени турски шпијуни и Срби који су Турцима достављали информације.

Правитељствујушчи совјет је 1808. године издао наредбу да се из Београда и других градова Србије превентивно протерају сва "празноодајућа" лица која би могла да се баве шпијунажом у корист непријатеља, док су према Уредби из 1809. године полицијске и судске власти имале да "особито пазе на зле људе као на аидуке, шпионе и проче". Такође, Совјет је почетком јула 1810. године издао наредбу да се преписка из Србије води искључиво на српском језику и да се прегледа пре предаје "на скелу", тј. пре упућивања у друге земље.

Први документ из времена Карађорђа који је представљао предлог за развој цивилних обавештајно-безбедносних активности био је "Начертаније устројства полицајне власти у Београду и по том прочим мјестима Отечества", од 8. марта 1811. године. У овом документу по први пут се раздвајају послови полиције и послови војске (члан 1.). Успостављена је и функција "начелника полиције" (полицајмајстор), који је био одговоран Попечитељству внутрених дела, а њему су били подређени "ликтори" – помоћници за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу (члан 4.).

Наиме, прво "Попечитељство внутрених дела" образовано је јануара 1811. године, у склопу новог Правитељствујушчег совјета. За првог министра (попечитеља) постављен је Јаков Ненадовић. Образовање овог министарства имало је велики значај за развој безбедносне и обавештајне функције, али и органа за њихово спровођење. Поред поштовања законитости рада државних органа, бављења "внутреним делима", под којима се подразумевала безбедност житеља и имовине и прикупљање пореза, сузбијања хајдучије, контрола путева и прелаза, јавног реда и мира, у надлежности министра били су и цивилни безбедносно-обавештајни послови.

Кнез Милош Обреновић, у периоду своје прве владавине (1815-1839.), посвећивао је велику пажњу организацији безбедносно-обавештајних активности, које су се спроводиле у два правца: први је имао за циљ обезбеђивање кнежевске власти од унутрашњих преврата, буна и завера, турске војне агресије на Србију и уплитања Русије и Аустрије у унутрашње ствари Србије; други је био усмерен на ред и поредак у земљи, односно контролу рада административних установа, однос органа власти према народу, контролу животног стандарда и кретања вредности новца на пијацама, преглед рада санитарних установа и друго.

У Милошево време, безбедносно-обавештајни органи били су ангажовани и на пословима тајне набавке оружја и ратне опреме из иностранства, заштите од одавања државних тајни, прикупљању политичко-дипломатских обавештења, откривању дезинформација о Србији и кнезу, као и каналисању иностраног политичког мишљења према стварним потребама Милошеве политике.

У време борбе Срба за успостављање националне аутономије, прикупљање тајних података и обавештења вршило се усменим казивањем очевидаца и плаћеника, писменим доставама и путем лозинки.

Стицањем аутономије (1830.) дошло је до ширег организовања политичке обавештајне делатности у Србији. У циљу заштите безбедности кнегиње Љубице, 1830. године је основана "Управа вароши Београда". Дана 2. априла 1831. године, кнез Милош је донео Уредбу о установљавању "Тајне полиције за политичке послове" у оквиру београдске полиције.

Државна управа у Кнежевини Србији уређена је доношењем "Устројенија централне државне управе" 10. марта 1862. године, која је важна и за даљи развој безбедносно-обавештајних активности. У надлежност Министарства унутрашњих дела спадала је "брига о поретку, миру, сигурности лица и имања у земљи, надзор над јавним местима, штампом, журналистиком и над рђавим људима и друштвима".

Србија је постала независна држава након Берлинског конгреса (1878.). По стицању независности, кнез Милан је 1882. године спровео реформе које су се односиле на војску и органе јавне безбедности.

Од образовања Одељења за поверљиве полицијске послове 1899. године до краја Првог светског рата 1918. године

У Србији су цивилни безбедносно-обавештајни послови први пут институционално организовани Законом о допуни и измени устројства Централне државне управе ("Српске новине – Службени дневник Краљевине Србије", број 227 од 8/20. октобра 1899. године). Овим законом, који је усвојен 5/17. октобра 1899. године на заседању Народне скупштине одржане у Нишу, у оквиру Министарства унутрашњих дела формирано је Одељење за поверљиве полицијске послове, са задатком "да се стара за одржавање унутрашњег државног поретка и опште земаљске безбедности".

Делокруг рада овог одељења обухватао је обавештајне и контраобавештајне послове, сузбијање антидржавне пропаганде и хајдучије, супротстављање тероризму, корупцији и др.

За првог начелника 11/23. октобра 1899. године именован је Јован С. Миловановић, оснивач српске стенографије, бивши председник Трговачког суда и члан Апелационог суда у пензији.

Одељење за поверљиве полицијске послове организовано је по угледу на тајне полиције Француске и Аустро-Угарске, а законом је било прописано да Одељење, поред начелника, има секретара и ниже службенике, као и засебну архиву у којој су се, "под нарочитим надзором и старањем начелника", чували "сви акти поверљиве природе". Дужност првог секретара овог одељења обављао је Милан М. Ђорђевић.

Указом краља Александра Обреновића, послови Одељења за поверљиве полицијске послове 1900. године прешли су у надлежност Полицијског одељења при Министарству унутрашњих послова.

Уважавајући значај првог законског уређивања цивилних безбедносно-обавештајних послова у Србији, Безбедносно-информативна агенција обележава 17. октобар као свој дан.

Период између два светска рата (1918-1941.)

Након завршетка Првог светског рата и стварања нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на основу Уредбе о устројству Министарства унутрашњих дела од 8. маја 1919. године, Одељење за јавну безбедност Министарства унутрашњих дела било је задужено и за обављање цивилних безбедносно-обавештајних послова.

Решењем министра унутрашњих дела од 23. децембра 1920. године, образовано је Одељење за државну заштиту. Према овом решењу, задатак Одељења био је да "прикупља информације, води надзор и предузима све потребне мере противу свију лица, било наших поданика или странаца, који раде противу интегритета наше земље, који врше пропагандистичку акцију у корист ма које друге државе и на штету наших државних интереса и који су или својим ранијим или својим садашњим држањем у томе погледу сумњиви".

Одељење за државну заштиту, на основу Правилника о раду, донетог 10. јануара 1921. године, организационо је подељено на 4 одсека, са укупно 27 пододсека – реферата.

Први одсек се састојао од 5 пододсека: 1. Секретаријат, 2. Архива, 3. Регистратура, 4. Пасоши и кретање путника и 5. Новинарски пододсек.

Други одсек је подељен на 6 пододсека: 1. Комунисти и анархисти, 2. Сумњиви Руси, 3. Агенције за исељавање, 4. Контрола странаца, 5. Удружење и клубови и 6. Страна представништва.

Трећи одсек се делио на 9 пододсека: 1. Талијанска пропаганда, 2. Аустријска и немачка пропаганда, 3. Мађарска пропаганда, 4. Румунска пропаганда, 5. Остали сумњиви странци, 6. Сумњиви грађани Хрватске и Славоније, 7. Сумњиви грађани Словеначке, 8. Сумњиви грађани Војводине и 9. Сумњиви грађани Далмације.

Четврти одсек је имао 7 пододсека: 1. Бугарска пропаганда, 2. Арнаутска пропаганда, 3. Муслиманска пропаганда, 4. Грчка пропаганда, 5. Сумњиви грађани из Србије, 6. Сумњиви грађани из Босне и 7. Сумњиви грађани из Црне Горе.

Делокруг рада Одељења државне заштите детаљно је регулисан доношењем Упута за сузбијање антидржавне пропаганде и стране шпијунаже од 26. новембра 1923. године. Овим актом утврђена је надлежност Одељења за обавештајне и контраобавештајне полицијске послове, контролу, безбедност и вођење евиденције о странцима, регулисање питања исељеника и репатријацију, послове сузбијања антидржавне пропаганде, контролу страних војних бегунаца, надзор и контролу рада удружења и одржавања зборова и манифестација и друге послове, о чему је вођена и одговарајућа евиденција. Такође, Одељење је имало обавезу припреме нових законских предлога чији би основни циљ био заштита државе.

Након укидања Видовданског устава и распуштања парламента 6. јануара 1929. године, те формирања владе на челу са Петром Живковићем, уследило је доношење читавог низа закона и уредби о реформи државне администрације.

Законом о унутрашњој управи од 19. јуна 1929. године и Уредбом о уређењу Министарства унутрашњих послова од 25. јула 1929. године, Одељење за државну заштиту постало је Прво одељење у оквиру Министарства унутрашњих послова. Одељење је организационо подељено на 2 одсека (Први одсек – за сузбијање унутрашње антидржавне и разорне пропаганде и акције са обавештајном службом и Други одсек – за сузбијање спољашње антидржавне пропаганде и акције са обавештајном службом и 3 реферата (Реферат за полицијски надзор над странцима и путничким саобраћајем, Административни реферат и Реферат за штампу).

Одељење за државну заштиту било је на овај начин организовано све до окупације Краљевине Југославије априла 1941. године.

Други светски рат (1941. - 1945.)

Након априлског рата и потписивања капитулације 17. априла 1941. године, Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије наставило је да делује у оквиру Владе у емиграцији.

Обавештајна служба избегличке владе наставила је рад у оквиру изасланстава у савезничким и неутралним земљама, које им нису отказале гостопримство. Рад је био усмерен на одржавање везе са земљом и достављање новчане помоћи Покрету Драже Михаиловића, као и на спровођење обавештајних активности према посланству самозване Независне Државе Хрватске у Мадриду.

Један од организатора обавештајне службе Владе у емиграцији био је Владета Милићевић, који је од августа 1943. године до маја 1944. године обављао и дужност министра унутрашњих послова. Он је након рата наставио да се бави обавештајним активностима у корист краља Петра II Карађорђевића, да би се 1966. године вратио из емиграције у земљу.

О самог почетка Другог светског рата и формирања партизанског покрета, основани су народноослободилачки одбори (НОО), као управна тела у оквиру којих су постојали и органи задужени за ред и безбедност на одређеним територијама. На саветовању у Столицама код Крупња 26. септембра 1941. године, створене су прве обавештајне и контраобавештајне службе, утврђен је систем организације и веза ових органа, а крајем октобра 1941. године именовани су први обавештајни (информативни) официри у штабовима партизанских одреда.

Средином септембра 1943. године, у Јајцу је при Врховном штабу Народноослободилачке војске Југославије и партизанских одреда Југославије формиран Одсек за заштиту народа, са задатком да обједини обавештајни и контраобавештајни рад и да организује обавештајну службу (организовани су и курсеви усавршавања).

Одсек је 13. маја 1944. године прерастао у Одељење за заштиту народа (ОЗН) при Повереништву за народну одбрану Националног комитета ослобођења Југославије.

Београдским споразумом, који су потписали Јосип Броз Тито и председник Краљевске владе Иван Шубашић, 1. новембра 1944. године, признат је међународноправни континуитет Југославије. Указом краљевских намесника, а на предлог Председништва АВНОЈ, 7. марта 1945. године формирана је нова заједничка влада – Привремена влада Демократске Федеративне Југославије.

Период од 1945. до 2002. године

Одељење за заштиту народа (ОЗН) организовано је 13. маја 1944. године као централна контраобавештајна и обавештајна служба при Повереништву за народну одбрану Националног комитета ослобођења Југославије, на војном принципу. Оперативну јединицу ОЗН представљао је Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ), који је формиран 15. августа 1944. године.

Делокруг рада ОЗН обухватао је обавештајне послове према иностранству и неослобођеној територији, послове контраобавештајне заштите ослобођене територије и контраобавештајни рад у војсци. ОЗН је био организационо подељен на 6 одсека: Први одсек – обавештајни, Други одсек – контраобавештајна служба на ослобођеној територији, Трећи одсек – контраобавештајна служба у војсци, Четврти одсек – за статистику и технику, Пети одсек – за откривање и супротстављање деловању страних служби (од јануара 1945.) и Шести одсек – за контраобавештајну заштиту саобраћајних објеката и установа у земљи (од априла 1945. године).

Одељење за заштиту народа за Србију основано је јуна 1944. године, а августа исте године образована су и одељења за Војводину и Косово и Метохију.

Такође, октобра 1944. године формирано је посебно одељење ОЗН за град Београд, које је било директно подређенo ОЗН у Министарству народне одбране Демократске Федеративне Југославије.

Након доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) 31. јануара 1946. године, извршена је реорганизација органа власти и државне управе, на основу које је део ОЗН прешао из Министарства народне одбране у састав Министарства унутрашњих послова.

На крају тог процеса, марта 1946. године, од I, II, V и VI одсека ОЗН, као и делова IV одсека ОЗН (Радио-центар и група за шифру) формирана је Управа државне безбедности (УДБ).

УДБ је био стриктно централизованo организован и обухватао је: УДБ у МУП ФНРЈ, органе УДБ на нивоу републичких министарстава и опуномоћства УДБ за срезове. Припадницима УДБ су од јула 1952. године уведена цивилна звања.

Делокруг рада УДБ обухватао је "организовање службе, предузимање мера и вршење управних радњи у циљу спречавања и откривања делатности усмерених на подривање и рушење Уставом утврђених основа економског, политичког и правног уређења, као и прикупљање обавештења која би имала такву сврху".

УДБ је организационо био подељен на 8 одељења: 1. Обавештајно одељење, 2. Политичко одељење (сузбијање делатности унутрашњег непријатеља), 3. Контраобавештајно одељење, 4. Послови везе и евиденције, 5. Служба за материјално-техничко обезбеђење и финансијско пословање, 6. Контраобавештајна заштита највиших државних и партијских руководилаца, 7. Криптографска заштита тајних порука и 8. Кадровско одељење.

После Брионског пленума, јула 1966. године, извршена је реорганизација УДБ. Доношењем Основног закона о унутрашњим пословима, формирана је Служба државне безбедности (СДБ) у оквиру Савезног секретаријата за унутрашње послове (ССУП). Послови државне безбедности су децентрализовани и пренети на новоформиране републичке и покрајинске службе државне безбедности, које су припадале републичким, односно покрајинским секретаријатима унутрашњих послова, а ССУП је њихов рад усмеравао, координирао и усклађивао.

Након распада СФРЈ, у Републици Србији је у оквиру Министарства унутрашњих послова, априла 1992. године, формиран Ресор државне безбедности Републике Србије, на основу Закона о унутрашњим пословима и Уредбе о начелима за унутрашњу организацију и систематизацију радних места у министарствима и посебним организацијама из 1991. године.

Ресор државне безбедности је престао са радом 2002. године, доношењем Закона о Безбедносно-информативној агенцији.

Безбедносно-информативна агенција

Након политичких промена и конституисања нове Владе Републике Србије, крајем фебруара 2001. године, поред персоналних долази и до организационих промена у структури Ресора државне безбедности. Новоустројеним Правилником извршене су одређене измене и допуне дотадашње организације и систематизације радних места и формиране нове организационе целине. Нова организација, уз мање измене, задржана је до средине 2002. године и доношења Закона о Безбедносно-информативној агенцији.

Као резултат нових друштвено-политичких околности, промењене природе безбедносних изазова, ризика и претњи и нових стандарда у организовању обављања безбедносно-обавештајних послова, 2002. године установљена је Безбедносно-информативна агенција Републике Србије.

Њено формирање препознато је као организационо и институционално решење које у датом тренутку најбоље задовољава безбедносне потребе српског друштва, узимајући у обзир изражене претње безбедности и расположиве кадровске и материјалне ресурсе.

У међувремену, ова национална, цивилна служба безбедности потврдила се као кључни актер одбране виталних националних интереса због своје приоритетно превентивне улоге – рано препознавањe индикатора угрожавања и проактивно деловањe у циљу њиховог спречавања, отклањања или ублажавања.

У вођењу кадровске политике, пројектујући пожељан профил припадника националне службе безбедности Републике Србије у првој половини XXI векa, поред неких „ванвременских” квалитета и особина, као што је родољубље и професионализам, Агенција афирмише и неке нове вредности, неопходне за успешно обављање послова из њеног делокруга укључујући високе интелектуалне способности и спремност за учење и усвајање нових знања и вештина.